Domena ValBor – priče o živoj kući (1)

OLUJA

Nagnula se kroz mansardni prozor, privukla jedno pa drugo vanjsko okno.

Neće biti dovoljno, rekao je glas iza nje.

Uzdahnula je, opet otvorila prozor, privukla drvene kapke: Eto, bit ćemo u mraku!

Njen ton bio je takav da je zapraskala vatrica u kaminu. – Nećemo! rekao je glas.

A sad odi skupiti podatke, dodao je, prije nego što zatvoriš i južnu stranu. Inače nećemo znati koliko će trajati.

Misliš da moram?

Mislim da moraš dobro otvoriti oči.

Dobro otvorenih očiju osvrnula se prema prozoru: zraka svjetla probila se kroz procjep između okvira i gornjeg ruba kapka: Gle, sunce! – Baš! otpuhnuo je glas i vatrica u kaminu se ugasila. I zraka sunca se ugasila.

Igrajte se bez mene, rekla je i otišla na jug.

U južnom dvorištu bile su metalne životinje za mjerenje. Gledala ih je dok se njihov trenutačni uzorak nije učvrstio u njenom unutarnjem oku, pa privukla prozorske kapke i na toj strani. Prije nego što je zatvorila i drugi prozor južne mansarde bacila je pogled na travu.

Tako! rekao je glas.

Zastala je dvoumeći se: hoće li se osmjehnuti ili upitati može li je malo pustiti na miru. Glas je preduhitri: Trava je dobro?

Gužva tankih vlasi, živih, živih, sjajno zelenih. Dobro je, rekla je, a voda u kotliću već je vruće klokotala.

Možeš sjesti i čitati, rekao je glas.

Mogu ako mi pojačaš svjetlo u sobi, rekla je. Glas nije smatrao da na to mora odgovoriti.

Onda su se kapci počeli tresti – tad je već čitala iz debelog sveska sa živim minijaturama. Vjetar je hujao kroz dimnjake i svi kućni psi dotrčali su k njoj.

Ne mogu ništa protiv toga, rekla im je, pokušavajući ih zagrliti sve odjednom. U redu je, ponavljala je, proći će, već je prošlo.

Odvela ih je u sobicu obloženu mekanim zelenim jastucima i dala im kekse s makom. I sama je pojela jedan pa se sklupčala među njima. Još je čula kako pucketanje vatre postaje tiše i kako se kroz oluju probijaju prijekorni uzdasi. – Baš me briga, rekla je psima, i sutra će biti vode za kupanje.

Zaboravila je zatvoriti knjigu pa su se oni iz slika razišli po sobi za čitanje, istražili što se moglo. No taj im je prostor već bio i predobro poznat. Vratili su se na stranice, pomalo pokunjeni jer ih nitko nije lovio ni nagovarao. Začuo se još jedan prijekorni uzdah iz zidova – osim ako je to bilo zijevanje. Onda su ostali samo zvukovi oluje, na sigurnoj udaljenosti, iza zatvorenih kapaka.